Članstvo u Privredniku

Matijević: Moj život

Pre dužeg vremena pozvao je “Privrednik” veći broj naših ljudi – koji su u svom poslu uspeli – da opišu štogod važnije iz svog života i rada, jer primeri podstrekavaju najbolje, naročito omladinu.

Zato ću i ja izložiti neke najvažnije momente iz mog života, nadovezujući ujedno i moje preporuke omladini.

Moj otac Petar rođen je u Gornjem Budačkom u graničarskoj kući Matijevića broj 7 u bivšoj sedmoj kompaniji slunjske 4. graničarske regemente. Počeo je kao soldački šegrt, tj. kao kompaniski (sad opštinski) pisar itd., služio je kod iste regemente kao oficir, a kad je vojna granica raspuštena prešao je – kao čovek tad već u godinama i sa brojnom porodicom – kao poreznik u civilnu službu, a umro je kao penzioner u Zagrebu. Mati mi beše Sremica iz Petrovaradinske graničarske regemente. Otac njezin Ignjatije Nović (žena mu beše rođena Galetić) kapetan, premešten je u slunjsku regementu (Karlovac), gde se moja mater Jula udala za moga oca. Bilo nas je devetero dece, ja sam bio treće dete, rođen sam 22. 7. (3. 8.) 1854. godine. Svi su mladi i u srednjem dobu pomrli, ja sam jedini još u životu. Volja, vrednoća i hitrina služe i sad kao prije trideset godina, inače se tralja još.

Razume se, da sam došao u vojničku školu, jer onda ne beše u Granici uopšte drugog, a oficir sa toliko dece i sa 36 forinti plate, nije ni mogao što drugo ni zamišljati. Svršio sam regementsku školu u Turnju – kod Karlovca i trebao sam sa 17 godina u vojsku stupiti, ali moj otac, koji je – kao regementski ađutant u Karlovcu – dolazio i sa civilnim i inteligentnim svetskim ljudima u kontakt, uvideo je, da od soldačije nema ništa, pa je odlučio da ne idem u vojsku, već me je premestio u realku u Rakovac – kod Karlovca.

Tadašnji karlovački proto Nikola Begović budio i probudio je – preko svojih đaka – Srpstvo cele Gornje Krajine (od Karlovca do Dalmacije – zajedno sa Banijom). I ja sam njegov đak, od njega učili i naučili smo svi ljubiti i ceniti Srpstvo i svoje.

Kad sam realku svršio, upoznao sam se sa nekim Čehom, graničarskim auditorom Borufkom. On mi je govorio, da se svakako posvetim trgovačkom staležu, jer da sam živ, očit itd. jednom reči stvoren trgovac – bio sam naročito dobar matematičar i još bolji u nemačkom jeziku, a brbljav, razgovoran. Svet je otvoren inteligentnim trgovcima, budućnost najbolja i slobodan si čovek – govoraše on. Ja sam ga shvatio i rešio sam se za trgovinu. I otac je pristao, ali mati moja ni da čuje – bez carske penzije, bez sigurnog carskog zaleđa!

Ali i ona pristala i ja odoh u Beč na Handlhohšule. To je bila za mene sasma nova čudna stvar, ali sam ju brzo zavolio i uputio sam se dobro.

Kad je profesor Berber jednog dana predavao o raznim trgovačkim strukama i pozivima, opisivao nam je svaku struku. Tumačio je što je bankarska struka, što industrija, špedicija, import, eksport, posrednički – agenturno komisioni tj. posrednički – posao, što je asiguracija, lađarski i svi drugi i razni trgov. poslovi redom. I kad je govorio o posredničkom tj. agenturnom i komisionom poslu, onda je rekao otprilike ovo: To je vrlo težak, ali i vrlo interesantan, a najpoučniji posao. Kao posrednik imaš uvid u poslove velikih i manjih trgovaca, naučiš i moraš – kao posrednik između njih – da dovedeš njihove interese u sklad, a ko to ume, taj postaje time lice poverenja, dakle potreban i zgodan, to je čovek na svom mestu. Većinu najvećih poslova i poduzeća svega sveta osnovali su ti zgodni ljudi, koji su mahom iz ništa kao siromašni ljudi počeli, ali su svojom sposobnosti, iskustvom i vrednoćom savlađivali sve prepreke i poteškoće. Jednom reči, zgodni vredni ljudi te struke, moraju biti inteligentni i vredni – njihova budućnost je izvesna!

Tu sam stao i zapeo. To mi se dopalo. Tu sam se rešio za tu struku. Ovako sam esapio: Siroma jesi, zašto ne bi bio hitar i vredan, interesira me najviše naučiti, a to mogu baš kod tog posla kao posrednik i putnik. Uživao tj. zadobivao sam i do sad većine ljudi poverenje i mnoge simpatije, bez da sam i znao što to vredi; jednom reči ja sam se u tu struku potpuno zadubio, nastojao sam stalno o tom i postigao sam svoj cilj, a i za naše prilike uspeh. Podigao i razvio sam radnju u kojoj sam i sad još na prvu i najorganiziraniju te struke u celoj Austro Ugarskoj.

Kao momak išao sam sa veće plate na manju, ako sam mogao preći u veću i bolju radnju te struke. Gospodari nosili su me na rukama, jer ja nisam radio nemarno, zlovoljno, na satove, već sam svršavao uvek sve poslove – svejedno do kojeg doba noći, bio svetak ili petak. Tražio sam posao, otimao sam se, bio sam svud najintenzivniji, najbolji radnik. Svaka radnja – u kojoj sam ja bio – podigla se i napredovala je. Radio sam u tri radnje te moje struke, ali nikad kao konkurent moga biv. gospodara, a kao putnika volele su me moje mušterije, jer sam i njihove interese poštivao i kao svoje oči čuvao. Tri gospodara hteli su me uortačiti, ili kao filijalistu postaviti, ali ja sam osećao, da nisam još dovoljno siguran, da sam još mlad, imao sam želju i volju, da se usavršim. A naročito kao putnik sam želio da proniknem stvar potpuno, jer je trgovačko putovanje najviša i najbolja škola sviju škola. I kad mi je moj poslednji gospodar pokojni Konćak u Zagrebu – u radnji, gde sam ja sad najstariji šef – ponudio da me uortači (bilo mi je 27 godina) onda sam njegov predlog vrlo radosno, a i blagodarno primio. Sa njegovom privolom (prije nije hteo ulaziti u veće poslove, jer je bio bolećljiv), onda i od onda sam razvio i podigao tu agenturnu i komisionu radnju do najvišeg što se u nas moglo postići. Kad sam u taj posao došao bili smo trgovci, a posle nas je radilo 30 i više. Umeo sam i valjane ljude okupiti – najbolje, što ih je u moje doba u nas bilo. Sad imam dva mlađa ortaka i prokuristu, koji učestvuje u radnji. Hteo sam istupiti iz posla sa šezdesetom godinom, ali u to naiđe ovaj strašni rat, pa ću – čim se ovo svrši – ostaviti posao mlađima, jer želim ovo iskustvo, što sam pribrao, posvetiti uglavnom “Privredniku”. Želim da se udesi sve tako, kako ne bi morala omladina današnja lutati, kljuvati i pogađati – kao što smo se mi stari bez upute, bez pomoći svojski mučili, patili, lomili, dok smo se umudrili, probili i podigli. Udešeno je sad za njih i udesit će se još savršenije. Oni neka samo sa poverenjem primaju, slušaju i iskorištavaju sve što smo im mi stari – kao osnovu iskustva i najboljih organizacija svega sveta i na osnovu iskustva sviju nas – njihovi najbolji prijatelji, za našu omladinu utvrdili. Oni neka zasad sa povernjem slušaju, neka se prema tome vladaju – svidelo, ne svidelo im se. Svaki dan progledava mlad čovek, svaki dan progledava bolje, što mu se danas ne dopada, to će za koju godinu on drugima preporučivati, a kad takvom čoveku dođe – recimo – 27 godina biće kud i kamo zreliji, iskusniji, jednom reči bolji, nego što sam ja tih godina biti mogao i bio.

To hoćemo mi stari! Hoćemo, da je svako od njih 3, 4 – 5, pa i 10 godina zreliji, napredniji, bolji, nego što bi bio, da nema svog oslona, svog “Privrednika”, svoje zadruge, štednje, škole mudrog i skladnog vladanja itd. Neki hoće, neki neće! Tako je u svem svetu, pa i u nas.

Znam ja, da ne mogu svi valjati, ali neka ih je razmerno samo duplo toliko odličnih, nego što bi ih bez “Privrednika” bilo. Neka je svaki – pa i onaj slabiji – mnogo bolji, nego što ih je bilo, dok nije bilo upute, oslona svojskog, dok nije bilo mnogo, vrlo mnogo odličnih drugova na koje se možeš ugledati, kao što ih sad već ima, vrlo mnogo – svaki dan sve više. Sve je udešeno za sve. Sad je lako svakom – ko hoće – podizati se i podići se do najvišega. Ko neće, ne može ga niko siliti. Ali ja vidim sad mnoge, koji nisu iz početka hteli ili umeli pa su posle pristali i uputili se. Mnogi od njih rekoše mi, postiđeno, smijući se: Moram gospodine. Mrsko mi je, pretekoše me mlađi, ali od sad ću sve stići i popraviti.

Od početka nije ni “Privrednik” bio ono što je danas, biće još savršeniji – kad nemoradne toliko dokrštavati nedokrštene i neobaveštene – a prema tome će i omladina sve upućenija bivati, razume se. Ja sam napisao veliki broj “Privrednikovih” uputa. Sve što sam svega moga veka najboljega pribrao, smislio i iskusio, sve sam to omladini pribeležio i objasnio. Neka se omladina drži “Privrednikovih” uputa i propisa. Neka se ne sili i ne razmeće, već neka svu svoju silu uloži u posao. Danas služiš i valjaš gospodaru kod koga si, a tebi valja tvoja važnost svega veka, dok si živ. Valjan čovek zadobije ljubav i poštovanje gospodara, i drugova i svega sveta; a što to vredi, to zna svako dete.

A sad još nešto: Pisao sam o sebi, kako sam do moje struke dospio i kakav je to posao, jer sam time hteo naročito skrenuti pažnju omladine na taj posao i preporučiti najsposobnijim momcima, da se što više tom poslu posvećuju. Da se opet rodim, opet bi bio trgovac i uvek bi se posvećivao samo posredničkoj struci.

To nije posao za šeprtlje, mekane, lene ljude, bez inteligencije, bez ljubavi za svoj poziv, već naprotiv za istrajne i vredne, žilave ljude, koji su – što to starina Novak mudro reče – uvek kadri: Sići i uteći, i na strašnom mestu postojati. Ljudi siromašni, ali hitri, inteligentni, sposobni, dolaze u tom poslu brzo do velike samostalnosti, do velike škole, do velikog uticaja. Rukuješ sa velikim ciframa i poslovima, a na tuđi račun. I ako umeš udovoljiti, onda zdobivaš brzo veliko povernje, postaješ vrlo nuždan. Gospodar ne svršava bez tvoga mnjenja i saveta tako rekući ništa je ti znaš svakog u glavu, znaš prilike najbolje, dokazao si svoju vrednost i sposobnost. Po tvojoj preporuci daju se krediti, veliki krediti. Razume se, da moraš biti sposoban, sve uočiti, na sve paziti, sve primetiti, dobro prosuditi ko je na svom mestu, ko će sigurno uspeti i zašto, ko ne uspeti i zašto u svom poslu. Prema tome čuje i uvažava se i tvoja preporuka i reč, a prema tvojim uspesima raste i tvoj ugled i položaj. Kao što ti druge pregledavaš, tako drugi tebe pregledavaju, pa kako je opšti sud o tebi dobar, ili vrlo dobar, ili odličan itd. tako će se tebe setiti valjani ljudi kad ustreba zgodan čovek za kakav važan posao, ozbiljan položaj, kad se predaje kakova radnja filijala, ili kad treba kakav poslovođa, samostalan zastupnik itd., pa bome posle i pri ženidbi, ortakluku, i u svakom poslu i pogledu. Nigde se ne možeš tako odlikovati i pokazati što vrediš kao na putu, kao putnik, posrednik.

To je najbolja škola, jer si samostalan, uvek ofenzivan, moraš uvek svemu dorastao biti i doskočiti, uvek se snaći, i brzo i uspešno svršavati. Zat to nije i lep položaj – razume se za prave ljude? Otud se regrutira – kao što onaj moj profesor reče – trgovački generalni štab, jednom reči, za tim treba da teži svaki sposoban momak, koji zna šta hoće, komu nije teško i poraniti i okasniti, sa svakim lepo, učtivo. Tvrdoglavi, surovi, zavrnuti ljudi nisu uopšte za posao, već gipki, uglađeni, predusretljivi, dobrog pamćenja, koji popuštaju u formi i u načinu, ali u stvari ne popuštaju od opravdanog stanovišta, već isteruju fino, vešto, ustrajno ono svoje (ono dobro, pametno). Teško onome, ko ne popušta nikome, a još teže onome koji popušta svakome. Prvi je glup, prost, surov, zasukan; a onaj drugi je povodljiv, svačiji, ničiji, nikakav, cmoljo, nestalan, nesamostalan, a pravi čovek nađe i zna uvek pravi put, pravu meru. To se postizava najbolje radom i iskustvom, svetskom mudrosti i prekaljenosti, okretnosti. Ko je iz malena među svet i u posao ušao, a posle i nužnu teoretsku spremu stekao i u sve trgovačko i poslovno znanje uputio se, taj može zgodniji biti i od onoga koji je samo u školi i samo iz knjige učio, kao što sam ja tek posle morao, da se snađem među poslovnim svetom i načinom. Ja sam se uvek i u svemu brzo snašao, jer sam imao veliku volju i stalnost, bio sam vredan i otvorio sam uvek dobro oči. Druge nema!

Zašto su sad udešene i kod nas škole za omladinu, a izrađen je već i predlog i za naše najveće škole stručne itd. Dok se priberu sredstva biće i to, biće i krediti – ugodnih – za valjanu omladinu koja se stalno drži reda, uputa, propisa, štednje itd. I ta sredstva zbrinuše prijatelji omladine, dobrotvori “Privrednika”, samo dok se pokažu potpuni i veći uspesi, dok se potpuno vidi omladina da valja, da hoće kako Bog zapoveda. Za sad je glavno da sluša, i onaj koji sad možda ne shvaća i ne razume još sve. Oko “Privrednika” okupilo se sve naše najbolje. “Privrednik” ima sad već deset hiljada članova i pretplatnika. Zašto su se svi ti Srbi i Srpkinje oko “Privrednika” okupili? Zato jer vide, da je stvar dobra, da je to sreća za omladinu, jer žele omladini svaki napredak i dobro, jer vjeruju u stvar. Kad je sve to za omladinu, kako da se baš ona ne drži “Privrednika” svoga, da ona ne veruje u njega? Veruje i omladina, ali oni koji ne valjaju, neće da priznadu svoju krivnju, već su im drugi uvek krivi. Kriv im je otac, kriva je mati, kriv im je, ne valja im ni “Privrednik”.

I te treba stalno prizivati, većina će ih se od tih dozvati pameti, staće kud treba, uz svoje društvo, među svoje valjane drugove. A ko nikako neće amo, taj će najposle u konduktere, pismonoše, pandure, pa bome i u kočijaše, sa budakom kamenje razbijati, železnice graditi itd. Pomozi si i sam, pa će ti i Bog pomoći!

A sve prijatelje “Privrednika” – a to su i moji prijatelji – molim, da svi stalno pomažu, da upućuju svakom prilikom sve neupućene – a naročito omladinu, da ih zaštićavaju koliko zaslužuju – da se uvek drže u svemu strogo češkog: Svoj svome, da ostanu stalno članovi “Privrednika” – i da sve Srbe i Srpkinje upisuju za članove. A ko može taj pomaže i treba da pomaže i više, a ko nema dece svoje, taj neka se upiše, najbolje za života, ili i testamentarno u red dobrotvornih članova “Privrednikovog” velikog Patronata, pa da se mogne što pre ostvariti “Privrednikov” veliki i prevažni program. To zavisi od toga, hoće li se nužna sredstva brže ili sporije prikupljati. Zato i velim i molim, da svako čini samo toliko koliko ko može, ali toliko mora svako, pa ćemo onda ubrzo podići i preporoditi naš narod.

St. Moritz, Švicarska, 25. avgusta 1915. godine

Vladimir Matijević


Privrednikov Kongres

Sve o Kongresu

Saznajte više o Kongresu Privrednikovih stipendista i srpske omladine na službenim stranicama:
kongres.privrednik.net


Vrh